Borissculptures Boris Staparac

SADRŽAJ

 

 

 

O KAKO ...

TI SI MOJE JUTRO

IZ INATA

NAZDRAVLJAM

PREPUNJEN SAM TOBOM

SAN

ŽIVIM

DOBRO JUTRO

NOĆAS

AKO SE SLUČAJNO

TVOJ GLAS

TRAŽIM

MOJA JE LJUBAV

DA TEBE NEMA

ORHIDEJE

POEZIJA OKA

KROZ OKOVE

JUTROS SU ME.......

ZIDOVI

DRAGA MOJA

ZAMISLIO SAM

POTONUO SAM

ELEGIJA

 

 

 

 

 

                                O KAKO ...

 

 

Kako samo umeš izdvojiti sebe
iz učmalog grada gde se gase nade,
i kako se samo išunjati znadeš
pa pasti u snove prepune brokata.
i livadu sebe rascvetati dahom
moje puste noći umorne od tuge,
o kako se samo izjutriti umeš
iz pustoga grada ovenčanog mukom
i spasti me sebe umorenog sobom
tom malenom, nežnom i milosnom rukom..

O kako se umeš izneti iz plača
iz jauka sjete koja mrtve budi
da krenu ka sebi dok im kolo tuge
na točku samoće uspomene budi
i satkati novu osobu u meni
u zenicu duše spustiti mi telo
o kako se umeš ukrasti u snove
kao  mazno mače, bezbrižno i smelo..

 

 

TI SI MOJE JUTRO

 

dišem tvoje reči u oblake boja

u grudima tuče srce puno tebe

molim te od neba, od anđela tražim

i za uzvrat nudim

celog smrtnog sebe.

 

Jata ptica klešu

Po oblačnom nebu

Portret te lepote što ko zlato sjaji

I usnice tople crvene od strasti

Što rečicu ljubav

Kao tajnu taji.

 

Magično se spuštaš

Sa lestava neba

I u ruci nosiš stručak vrelog jutra

Molim se za tebe

I šapućem nežno

Volim te i ljubim

I novo si sutra.

 

Nad uvelom noći zvezde se u ptice

Pretvaraju snene od poeme tebi

Na dlanove hvatam kapi rose tvoje

Što sa maglom sivom oplođava jutra

A nad gradom oblak iskovan od tebe

Prepliće se zorom u dugine boje

O kako je lepo ustati u svitaj

I pasti pod sjajem

Svete slike tvoje.

 

 

 

IZ INATA

 

Duvaju čudni vetrovi puni labudova crnih pera

 kroz bolom sklopljene oči.

Sanjam te budan i lutam oazama zgaženog sveta

Dobošari rata raznose

zvuke cokula umotanih u slavu

sopstvene svoje časti.

Pišem pesmu inata noktima po vrelinama neba,

Diktiram je u kiše

 u mećave mrzovolje je sipam,

Otkidam dlanom tišinu sa zakrpljenih ušiju sveta

I vičem tihim glasom.

Podižem po vreloj zemlji buru nošenu suzom

Za promašenim ciljevima letača

Kroz gustu maglu sebe.

 

Sviram uzbunu  tebi

i glasno vičem u srce,

otvoreno na dubu neba,

I u poslednjem zovu svetu

Dovikujem ime tebe.  

 A tragačima osmeha

 na zamrznutim licima od blata

ucrtavam bore smeha

poslednje karme kroz ništa

kroz bezglavo jurišanje

u nutrinu zlatnu od čiste laži.

 

Ne raduj se sestro draga,

Jednom običnom danu,

 jer nije pisano tebi

Da prespavaš pola veka..

 

Pišem pesmu inata.

Najbesniju što slova znaju,

grcati u valove nada

Dižem apel na one što

 psuju,

grizu

i laju!

I našu kožu daju za trenut svoje slave

pa naše glave moče u odaje

svoga ne znanja

A našu decu šalju

U iluzije svoga doba

Prepuni svojih nada

Da će diktirati i iz groba

U naša uvela čula….

 

 

 

Neću više  da ćutim!

Na ratove, nesreću, bedu,

za decu bez dečijih snova

bez sutra bez igre bez sreće

probudi se uveli klone

mi nismo tvoje smeće!!

I nismo tvoji ludaci

Sigurni samo uz tebe

I u tvojoj gvozdenoj šaci.

 

Bole me naše tuge.

Ne mogu vise da ćutim,

Za ljubavnike zaboravljene na kiši

Sa uvelim buketima sebe

Koji otresaju osmehe memle

od ne ljubljenja

od čekanja,

od nade

da će ih neko možda

videti pod svojom senkom..

 

Gledam sa tugom junake,

obešene

o  kapije grada  

vise ko' krpene lutke

i otresaju glavama ćutke

dok im šakali razvlače seme

i pune svoje vene

izdajom ljudske časti.

 

Pišem pesmu inata,

Eskimima i Erutreji

Ne čuju me moji bližniji

ostali gluvi od slave

od slave zamisli sebe

gde stoje na vrhu sveta

i ceo svet im se divi

dok ispod njih gmižu

ljudi i oblaci sivi

i naše malo pleme

što pod senkom velikih

vene.

 

Za tebe sam isklesao slova

na sazvežđu velikog mede

Da me se uvek setiš kad ti sećanja izblede

I pokrije ih slana od suza za tamo nekim

Koji ti ne zna ni ime,

ni kako se ljubiš dok sanjaš..

I kojim perom pišeš

Dok nove ljubavi ganjaš

Da u njima pronađeš sebe…

 

Protestujem zbog jada

Boli i tuge,

Zbog samoće vezane lancem

Za ždrelo velikog brata

i zbog dužine reda

U kojem se čeka za milost

jedinog dana života

U kojem će ti ljubav biti'

 melem protiv rana

Samoće tuge i sebe.

 

Proklinjem zdrobljene noći

Kad kiša pada od dole

Od naroda nebu kad pada

Od nada i čežnja i snova

U veliko nebo i duge…

 

Protestujem zbog kamikaza što naše glave nude

Za svoje bolje sutra i svoja velika blaga.

Pišem za tebe pesmu,

kujem je u tvoja vrata

Da razvalim tišinu ovim

rukama od blata

što užareno srce nose.

U meni bije ljubav sa imenom tebe na sebi.

 

Pišem pesmu inata, tebi i celom svetu

Protestujem zbog gladi,

zbog vulgarnosti pisaca i baba

Koji za uštrb sebe

Vešaju mene i tebe

I našu decu daju

Da za njih

Umiru,

laju

I naše  duše nude

na otkup od tame

 slave. .

 

Pišem i za one dame

Što sebe prodaju noću

Jer znaju da mala bića

Čekaju kada će doći

Majka sa koricom hleba.

Pišem i za moje drugare

Što osmeh im zgrči tane

I što odavno ih nema

Nego ostade sena

Na zidu našeg plača..

 

Pišem sestro zbog tebe

Što čekaš svoga dragog

Palog u vreži laži

I za ono nejako dete

Što samo jedno traži..

Da mu se vrati tata

Pao na frontu tuđem

Za medalju od lažnog zlata.

 

Zbog pera što pišu ništa

Sa poprišta svetskoga rata u kojem svako gubi

Što nema nebeskog ata

da ga u Carstvo ponese.

 

Pišem pesmu inata po utrobi crnog mraka

Da izbušim nemu tišinu i pustim svetlašce zraka

Sa neba što nas posmatra s' tugom

Dok molimo se bogu drugom

A ne verujemo ni onom prvom.

 

Protestujem i protiv tebe

 što sklapaš oči pred nebom

Na kojem otkose zvezda

 pesmama žanjem za tebe

Protestujem i protiv sebe

I javni si ukor dajem

Što pišem  pesme inata, ljubim te

i što trajem.

 

 

 

 

 

NAZDRAVLJAM

 

Noćas, nazdravljam tebi

U tami kosmosa pusta

Razlivenog po ulici noći.

Pijem rumeno vino

Bahus me u stradanja zove,

Dok kuca u ponoć zvono

I tašti pijanac skriva

U senku sebe od ljudi,

Noćas nazdravljam tebi

O, mila srećna budi.

 

 

Noćas je ono vreme,

Kada te preplave tuge

I vidari rana te uzmu

U usta puna pene.

Noćas nazdravljam za tebe

I one tvoje zene

U kojima sam našao spasenje

Od bola i tihe tuge.

Noćas nazdravljam tebi

Kad odem ljubav  ne traži

U vina i tužnih ljudi

Samo su draga, laži..

 

 

Noćas ti nazdravljam vinom

Od ceđene duše i plača,

Pa ne podiži glavu

I ne gledaj krvave zore,

Što sjaje kroz magle i tamu.

Noćas ću pasti sasečen

Od Bahusovog mača

U svitanje kad violine zagude

Ostaviću te nebu

Samu.

 

 

 

PREPUNJEN SAM TOBOM

 

Oči me tvoje pune

Milinom proletnog žara

Kad žuti maslačak baci

Iskre po mekoj travi

I nebo ispune ptice

Cvrkutom izbuše zvuke

Ja samo imam tebe

Jedinu sliku u glavi.

…

Prepunjen sam od tebe

Zuba, osmeha strasti

I vrelog daha i ruku

Bokova,

 meke kože

Prepunjen sam od tebe

Noge me tvoje nose

Kroz puste ulice neba

Gde samo tvoje lice

Sija na mome putu.

Prepunjen sam od tebe

Reči me tvoje vode

Kroz tihe ulice sebe

I nemam više ime

Prepunjen imam

Tebe.

 

                                                                    

 

SAN

 

Sanjaš rascvale trešnje,

Na kaldrmi iznad grada

da sipaju pahulje bele,

Latice mirisnog snega,

Na tvojem jastuku suza

Smaragdna od tihe tuge,

Istkana od sećanja pusta..

*

..Niz Banat, košava cepa,

I čuju se potkove vranca

Što odbija krpe bele

Od smetova promrzlog neba

a sanke kroz prtinu vuče

i grivom šiba kroz vazduh

dok praporci cvrkuću tiho,

U sepete srebrnih zvezda.

 

Po vetru dok snegom njišu,

Krila od belih lati,

Treperi anđela jato

Žele ti u oči stati.

 

U kaminu pucketa vrba,

Stojiš kraj prozora tamnog

I čekaš ljubljenog,

dragog.

Propara nebom kometa

Tek na čas dotakne mesec

Pao u smrznutu baru

I strese sa njega srmu

Protkanu žutim zlatom,

Ledenice ispod strehe

Uzječe od huke ata

I dok ti lupa srce

Košulju belu gužvaš,

Dragi,

bane na vrata.

Beli se njegove kosa

Po bundi smrzlo inje,

Ljubi te vrelim dahom

Te davne prelepe zime.

A ti ga gutaš okom

Po sobi odeću baca

I grli te rukama snažnim

Uz sebe privija,

mazi,

Drhtiš ko mlada srna

Kosu ti mrsi dlanom

I nežne šapuće reči,

Poskakuju ti niz grudi,

usne vrele od strasti.

Kroz staklo vranac duva

Pregršte bele zime

I grivom svojom skriva

Mesec ko zlatnik žuti

Dok vatra iz peći slaže,

Plamičke po goloj puti…

…

 

*

…

Ne cvatu više trešnje

Banatom ne jure ati,

Vreme ko' olovni žrvanj

Poslednja sećanja melje.

Noćas na krevet pod peći

palo i beli se

inje

u kaminu užarak crni

po koju iskru baci.

 

Stojiš u haljini crnoj

Obraza vlažnih od tuge

Niz banatsku blatnu ravnicu

Košava razvlači smeće

I nakrivljen mesec se slama

Uz kaljave barice puta.

 

Ne cvatu više trešnje,

U Božića vesele dane

I nema više sjaja

Nebeskih sveća u ponoć

Dok vetar sonate huči,

U bisera pune grane.

I sanke vranac više

ne vuče kroz smrznute noći,

ne čekaš više kraj okna

dragog što neće doći.

 

..

Raspuštaš kosu

Sedu,

I dlanom brišeš lice,

Tamno je nebo bez zvezda.

Na Tisu mutnu od mulja

Sletele crne

ptice.

 

 

ŽIVIM

 

 

Sve nam je bilo

Ko' da se znamo

Vekova nekolko il' trenut srama

A dok su galebi bućkali rekom

I skrila lili prelive duge

Ote te život u žaru bola

Ti posta ljubav

Za neke druge..

 

Lutam sad gradom i skrivam lice

Ruke ti traže kroz jesen kosu

I tvoje prste, usne i oči

Al samo s neba

Kapljice prosu

Tišina tuge..

 

Hodam kroz život

Padam i trpim,

po nekad stih dva bacim iz sebe

Niz hridi sunca bele se ždrali

A u dno sebe ja živim

Tebe.

 

DOBRO JUTRO

 

U ovo tužno jutro

kada su zamrzle ptice

sletele sa tvoga lica

i kada su osmesi vedri

pali u prošle dane

naslanjam lice na tvoje

i oke ti tužne gledam

nosim ti snove u prstima

da ti ih snene predam. 

 

Želim te dotaći uzdahom

primiti u zagrljaj šala

kaputom te skopčati u sebe

da mi promzlom i tužnom

proleće sebe dala..

 

Želim te dirnuti snovima

onim o letu i moru,

na usnama ponovo zaspati

izbrisati malenu boru..

i osmeh tvoj ti ukrasti

onaj što satire tuge

postati novi u tebi

i ne vidljiv za sve druge

 

 

 

 

 

 

 

NOĆAS

 

Noćas vetrovi razvlače zvezde,

kroz modre oči dobuju kiše

i zvone praporci

kamenih suza

o tvoje slike. 

 

Niz krovove grada padaju lati

svilenih žutih orhideja

ti negde sama uz okno

stojiš

u ruci držiš knjigu od stakla

dok ati praskaju kroz vrele magle

od tvoga daha,

bežim u tvoje zenice nežne

od svoga

pakla...

 

Osećam tvoje treptaje oka..

 Daleko negde uz Dunav snevam

kormila tvojih reči i tuge

znam da si negde tek kaplja sveće

i luča sveta

za neke druge..,

al' ipak noćas kad inje stavi

niz tvoja stakla

čopore ata

sa vetrom silnim

i srmom tuge

kucnuću tiho

na tvoja vrata.

 

 

 

 

 

AKO SE SLUČAJNO..

 

 

Ako se slučajno zaljubiš, u moje sanjive oči

I tuge tvoje budu, noći što čekaju kiše

ako se slučajno zaljubiš u moje nežne ruke

i ne budeš mogla zaspati od čežnje što srce slama..

pogledaj ispod oblaka..

 videćeš nisi sama.

 

Svi moji putevi, od davno, vode kroz tvoje vreme

I oči tvoje poznajem bolje od sebe sama

Ako se slučajno zaljubiš u usne što drhte ti ime

Samo mi mahni ručicom

I nećeš biti sama.

 

 

 

 

TVOJ GLAS

 

 Prelepo moje tvoj glas zvuci ko'
harfa
i lice tvoje sjaji kroz tamnice noći
poznam te dugo i znam da bdiješ uz prozor
i čekaš sa kojim zvezdama ću ti doći..

Prelepo moje tišine zvukove nose
i srme zlatne vezu kroz valove lune
jahači magle otkivaju po dunavskom keju
a moje puteve razgrće mir tvoga daha
čekaj me doći ću kada se skovitlaju ptice
i iskre zvezda raspu u srebrne vali
čekaj me doći ću da ti dodirnem lice
i vratim ljubav sto su nam anđeli dali..

 

 

 

 

 

TRAŽIM

 

Od prošlosti tražim,da te na čas spusti

U grubu stvarnost koja s tobom diše

Niz Dunav pale sasušene lati

Kestena starog, jer te nemam više.

 

Molim od čežnje da ti satka konce,

Pa da mi siđeš sa oblaka snova,

I dahom silnim odmrzneš mi osmeh…

Kol'ko te snažno žeđa ljubav moja.

 

Šetam se tako obalama reke

Krajičkom oka kroz suzu u tami

Sećam se kako držah te za ruku

dok pričali smo izgubljeni, sami..

 

…Šapati tvoji na licu mi pali

A kesten beli svoje lati baca

Po stazi šljapka tvoja noga mala

A kroz maslačke moja troma gaca..

 

Na nebu bubre galebova cvati

U suton neba Dunav pljuska vali

Stojimo jedno na suprotu drugom

a celu ljubav pogledom smo dali…

 

Sada se rekom pračakaju  grane

Bujica nosi sa obala blato

Od kad te nema pomuti se nebo

I pade s njega anđelčića jato.

 

Hodam uz reku, korak mi je težak

Sakrivam lice od vedrih šetača

Na kraju puta u senci pod vrbom

Na našoj klupi dva cvrčka gudača..

 

I prođe naše i poslednje leto

Uzdasi nose srca tužnog jade

Jesen se vuče kroz opalo lišće

Sa vetrom hladnim pale naše nade.

 

 

 

 

 

 

 

 

MOJA JE LJUBAV

 

Moja je ljubav sva putanja tebe
rasute misli po poljani nade
i nema cveta koji može dati
viŠe i lepše muzike i note.

Moja je ljubav čar tvojega bića
lepota samo kad u tebe gleda.
Moja je ljubav tebi radosnica
i sve Što imam, osmeh tvoj je s' lica..

Ja nisam stara orluština sto čeka
kraj tela mladog da se sa njim sladi
nisam ni jastreb sto kidiše sa kandžom
nateran besom sa neba, pun gladi..

Ja sam ti prosjak, maleno deranče
ispružih ruke i molim od tebe spasenje
pa samo jedan poljubac na mene  stavi
da i ja smrtan doživim vaskresenje..

DA TEBE NEMA


Da tebe nema
ne bi cvale trešnje
i kad' bi pao sa obala mraka,
da tebe nema
ne bi bilo jutra,
u ponoć tihu kad se tvoja ruka
promoli kroz kozmu
i pregršte zvezda
gurne mi u oči.

Da tebe nema
ne bi bilo sunca
i mesec žedni
iz valova reke
odavno bi skapo'

Bez tvojega glasa.

Da tebe nema
usahle bi ptice
po pahulju snega
razbacanog nebom
i pesme ne bi
sadržale note
i zvučnost tebe
sto kroz mene ploviš.
Da tebe nema...
Ali tebe ima
i hvala Bogu
da takva postojiš.

 

 

 

 

ORHIDEJE

 

Jutros su sa tmurnog neba umesto hladne kiše,

I grmljavina silnih na zemlju padale lati

Crvenih orhideja.

Poput iskri od vatre padale su mi u ruke vrele

Znao sam da ih šalješ da obraduješ moju tugu

I da me islikaš sobom

Izljubiš mirisom kiše, znao sam da me voliš

Sve više i još više…

 

Jutros su u cik zore dok su po oblacima bubnjale ptice

I svlačile sa njega miris tvog tela od porcelana

Na zemlju umesto kiše

Padale tvoje reči ko' latice orhideja.

I osetih te tada u dubu svojeg tela gde sijaš muzikom sebe

Jutros si umesto kiše i gromova sa nebesa

Po jednoj orhideji

Poslala celu sebe…

 

 

 

POEZIJA OKA

 

Oćima  pišeš nove poeme

Između kišnih olovnih kapi

U vreme snova liju se reči

Dok pegaz juri znojavih sapi

Kroz uzdah tvoj.

 

Na usni titraj od moje strasti

Ostao dahom skovan na tebe

U kišu hučeš uzdahe vrele

Da tamo nađem muziku sebe..

A jato lasta kroz huku vetra

Otresa staklene perle od kiše

Sa obraza ti kanu suza

Jer mene nema, ni tebe više

Pod starom lipom..

 

Trčiš kroz vetar i širiš ruke

Poletet hoceš u ono vreme

Kad' sam te grlio u sred kiše

I pričao ti znane teme

a ti si me gutala okom

Ispunjena do zadnjeg daha

Rukama koje leteti znaše

Kroz ljubav svetlu od kišnog praha…

 

Sve se raspalo poput groma

Što žutu reku preplavi bljeskom

I sve se raskida jednim

 ''zbogom''

I raspade se jednim treskom

Uzdaha koji drugi uze

Ote i zgrabi poput rata

Sve se razbi, nesta i presta

Zalupiše se nebeska vrata

I pade smlavljen anđeo naš…

Samo da znaš..

 

Večeras pišeš novu poemu

Okom u magle sive od tuge

Noćas ćeš biti princeza nekom

I uporno širiti olovne ruke

Da letiš slobodno kroz modre kiše

Al' draga moja ti krila nemaš

I nema anđela ni tebe više..

 

Sve se raspalo sa jednim

''zbogom''.

Sa jednim strahom da leteti možeš

Kroz pelud neba i sjajne kiše…

 

Ni meni više nije krila

Slomljeno lutam kroz tmine noći

Po telu dobuju modre kiše

I svlače sa mene mirise tvoje

Stiskam uz sebe otiske tebe

Ugrize vrelog drhtavog daha

I hodam slomljen kroz žute magle

Prepun mučnine, bola i straha.

 

Poemu novu okom pišeš

Sa tvrđave stižu zvuci gudača

Neko se drugi ljubi uz kiše

I nekog drugog skrivaju lipe,

A korak tvoj sve teže pada

U put života prepun bola,

Pod senkom neka druga širi

Anđelska krila kao tvoja..

A mi se skrivamo sami od sebe

Ko senke lutamo kroz prepun grad

Za nama spiraju tragove kiše

Dok mutan Dunav nosi poeme

.                           u njima uzdah, tebe i mene

 

 

 

 

 

 

KROZ OKOVE

Kroz okove neba prosula si osmeh
 u iglice kiše glas od srme stkala
 i nisi mi dala da ti vidim lice
 kada si sa tugom ručicu mi dala.

 Znao sam da zadnji otkucaše sati
 i da već će sutra vreme da nas smlavi
 i nećemo znati kome smo se dali
 prepuni od jada sto duše nam plavi.

 Ali čak ni vreme, ni olovne boli
 ma ni tuga koja po utrobi kida
 neće moći da te pomuti u strasti
 da skine sa duše i sa njenog vida..

 Još u ruci nosim stisak tvoga dlana
 nad gradom se muče oblaci i kiše
 već te sada nema i već si daleko
 a u duši živiš sve više i više..

 

 

                                JUTROS SU ME.......

 

Jutros su me tvoje dotaknule ruke

Kroz latice sunca otkinute tame

Gledale me zene tvoga milog oka

Bila si ko srna iz nebeske čame...

 

Jutros  si me takla svojim nežnim dlanom

Kao kaplja rose sa oblaka spala

I nežne mi reči rekle tvoje usne

Dok si mi se dahom potpuno predala.

 

Jutros, kada krikom sa litice ptice

Raskivaju zvezde, prišla si mi vilo

I spustila glavu na umorno rame

Kao malo dete bezbrižno i milo.  

 

Jutros si me takla sećanjem što boli

I za tobom cepti i polako slama

Nad Dunavom galeb procepljuje jutro

Krikom punim tebe a nad zorom,

Tama.

 

 

 

 

ZIDOVI

 

Zidovi razbacuju tvoje sene

Ugriza mojih u prazna platna

Ti znaš da si zacvala jutra

Mojih tokata od zlata zlatna..

 

A jesen sipa staklene kiše

U umor koraka vrelih od tuge

Igrom se igraš u zaru boja

Sipajuć boje nebeske duge..

 

Još samo jedno imamo veče

Ljubi me mila tobom sam ranjiv

Već sutra biće zemljano jutro

I biću opet tužan i sanjiv..

 

Ljubi me ljubi… kidaj mi misli

Ugrizom tvojim staklenih čari

Sutra ću biti opet tek sanjar

Za kojeg na svetu niko ne mari..

 

Neka se zidovi tvojih vokala

O nebo raspu vriskom od strasti

Ljubi me mila još samo noćas

Usnama možeš od tuge spasti..

 

Ovo je veče gde dahom kidaš

Zidove između duše i tela

U mene milost očiju saspi

I budi noćas hrabra i smela..

 

Znam sutra biće već staro jutro

I zid će pasti od kristala

Ostaće za nama od strasti stope

Uzdasi naši od vokala..

 

Ljubi me silno, celog me smlavi

U prste usisaj sve moje tuge

Noćas me ljubi kao da sanjam

I da sam boja nebeske duge…

 

Sutra u zoru krećemo negde

U nova jutra na nove strane

I bićeš cela samo u meni

Sa tvojim dahom krpiću rane..

 

I možda novo  donese veče

Kroz kosmos želje dah tvoje duše

I usne tvoje budu za mene

Stihije koje zidove ruše.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DRAGA MOJA

 

 

Milo moje…

Sunce kida reke,

sa nebesa što nam maglom stižu,

na staklo se naslonile kapi,

od sećanja što za tobom gmižu

po daljini koja prošlost skriva,

iza noći i nebeskih njiva

a nad poljem sunce kida lati,

od makova i od žutih lala

skida pesme sa nebesa ptica

kako bi ti moja duša dala

buket cveća što od tebe buja..

 

 

Tužne vrbe po Dunavu pale,

kroz šibe im pevaju slavuji,

rekom plove srebrnkasti vali,

a od tebe moja duša bruji

i sa tebe izviru lepote,

nežnih reči koje si mi dala,

da ih nosim spasenjem od sebe,

k'o česticu iz svetoga grala,

kojom ću se spasiti od sveta,

I od muke što iz njega kulja..

 

Sve prolazi koje vreme ima..

I tek začet cvet se brzo suši,

samo večnost žar je tvoga oka,

u kojem se moja duša muti

I u kojem moje vreme ište,

od nebesa večno da te prati,

i da ljubi tvoje nežne usne

što ti dade nebesnica mati,

da me sa njih napojiš sa plamom,

od nebeskih zvezdanih tokata

I da moje sve ispuniš dane

Svojim glasom nežnom od brokata..

 

Kad se raspu sve vremenske note,

i kad kreneš carstvu da se vratiš,

stani na čas i uzmi me s' sobom

nemoj tamo zbog mene da patiš

jer i tada moja duša ište

U tvom dlanu večno konačište.

 

 

 

 

 

ZAMISLIO SAM

 

Zamislio sam da imam krila

Kao ti od duge i setena

I da umem ploviti nebom

Po tvojim brazdama snova

Zamislio sam da sam od zlata

Od kojeg ti tkana kosa

I da sam s' tvoga nosa

Mala kapljica znoja

Zamislio sam da si ..

Zamislio sam

Da si  moja.

 

Uuu, lepote u mome srcu

Obale Lete se dižu

I srme bacaju zlatne

Po obalama mlečnoga puta

A na hridini orla

Cvrkuću šarene ptice

I gnezdi se zraka sunca

U moje veselo lice…

 

..I da me svuda nosiš

U predele iza mora

I iza zvezdanog neba

Tamo gde košute trče

Kroz staklene cvetove kala

Zamislio sam da sam tvoja

 čestica sasvim mala

Koja ti u duši titra

I svetli najlepše boje..

Zamislio sam da si

Jedino, najlepše

Najdraže

moje…

 

 

 

 

 

POTONUO SAM

 Potonuo sam u tvoje oči..
 nosiš me celog u sebi
na usnama ti snevam
 poljubac strasan i smeo
 na dlanovima sam ti kaplja
 od znoja sa vrele kože
 i samo sam ti dašak
 vetra što večno može
 raznositi tvoje note
 po muzici pustoga sveta..
 U oku sam ti osmeh
 na dahu oluj stari
 i sve ti mogu biti
 i istog trena ništa
 samo me jednom stavi
 u šapat nežnih reči
 da oplodjen tobom budem
 spasenje sebe,
 kroz tebe
 i sutra neka me nema
 nek' liju proklete kise
 samo mi jednom budi
 i neka me nema više..

 

ELEGIJA

 

Nije me briga za tvoje ime

Kako se sada zoveš u zore

Ni kako kosu češljaš i vežeš

Nije me briga dal imaš bore,

Il mantil kišni uz sebe stežeš

 u ovo doba gluvo od jada

Kad kasne sate razvlače kiše

Nije me briga ni da li strada

Uvelo cveće od tvoga daha

Kojem u trenu cvetavaš lati

Ni da li možda vozove čekaš

Da ti se vratim da možeš dati

Poslednji poljubac na moje lice

Ni da li sanjaš još uvek jata

I one naše nebeske ptice

Koje smo zorom kroz plavne sveće

Brojali iznad krovova grada

Ni da li stojiš ispod balkona

Dok zveče silne jesenje kiše

Jer draga moja

Umirem tobom

Jer tebe nema…

Nas nema više.

 

Prošli su dani vriska od strasti

Kada u okna plamen tvoj zvoni

I kada sivi mesec nam sjaše

U maloj sobi prepune strasti

Prošlo je doba kada si znala

Sa samo jednim poljupcem spasti

Od jada sveta.

 

Iza nas sad samo sećanja plave

Kroz sive magle i hladne kiše

I nas već nema al u mom oku

Sjaji ti lice, sve više, više

I prsti moji diraju kosu

Rasutu na uzdahu što ječi sobom

I dok te njušim u praznoj sobi

Opijen sanjam ispunjen tobom…..

 

….Niz okna padala svetla grada

I crven mesec kroz oblak ludi

A na mom dlanu još tvoja suza

I uz vrat crveni tvoji zubi..

Šopen se čuje niz vetar grada

Negde u senci svirači gude

O mila moja u veče ovo

Držiš me strasno uz snove lude.

Držiš me strasno uz svoje puti

Uz glasić koji šapuće rime

Znam da ćeš skoro kad list zažuti

Košava silna zaledi inje

I kad u okna golube bele

Poslaže dahom ladnim od tuge

Ti biti nekom nova sreća

I nekom nova ispod duge..

 

Ne, nemoj više pod naše vrbe

Ni ispod strehe od zgrade stati

Prođi kraj moga prozora mračnog

Kad ideš nekom novome dati

Dah srca svoga

Prođi kraj mene

Kao kraj groba.