SADRŽAJ

 

 

 

 

REČ

GRAVITACIJA DUŠE

KOTRLJAJUĆE KAMENJE

GOLO OSTRVO

AMANTES AMENTES

 

 

 

 REČ

 

 

 

Niz dugu ulicu omeđenu šarenim izlozima i još šarenijim ponudama, prostruji vetar. Dan je počeo sunčan i topao, ali kako se bližilo podne sa zapada su se počeli natiskivati oblaci. Na terasama kafića i restorana mnoštvo građana je bezbrižno pilo kafu  ignorišući one što su u dugim redovima hodali tamo-vamo u potrazi za nekom samo svojom stvari. Pred velikim izlogom ekskluzivnih haljina ulični svirač je zabavljao prolaznike duvajući u Panovu sviralu setnu melodiju Perua. Ispred njega bi zastao tek po koji prolaznik, malo oslušnuo i bacio novac u drvenu kutiju ispred sviračevih nogu.

Zavaljen u duboku stolicu od pruća, Marko svakog dana provodio vreme na terasi kafea kao u pozorištnoj loži sa koje je pratio dobro izrežiranu predstavu. Između prvog i drugog čina, pročita naslove novina, ali nikada i same tekstove. Sve je jasno iz samog naslova. ''Ubistvo, pljačke, gladne mase. Pronevera, beda i bes. Ratovi, tuga i samoća.  Strahovi, droga i blud.'' Nikada se nije upuštao u dalje istraživanje žutih stranica, žutih novina, nego je sa strepnjom čekao nastavak pozorištne predstave. Voleo je da gleda otmene dame u izazovnim toaletama brižno našminkane kako u vrevi teatra ulice uvežbano glume svoje samozadane role. Tačno je znao njihove gegove, grifove, mimike i šta žele od onoga kome se obraćaju. Nikada nisu previše upotrebljavale reči. Umesto govora reči, služile su se govorom podignute obrve, napućenih usana, izduženog vrata, slučajnim dodirom kolena o koleno.. Poznavale su u detalje prerije muškoga mozga gde si mazga umisli da je vranac samo zato što ju je jahačica spretno pogodila mamuzom u mesto za samoumišljanje.

A na ulici teatra, nacija koja je već odavno jednom nogom zakoračila u propast, glumila je veličinu sebe ne obazirući se na nikoga sem na svoj odsjaj u ogledalima izloga. U podnožju jednih vrata tri cigančeta mole za neki dinar. Marko im se divio. Imali su najbolje napisane tekstove u tome teatru u kojem su i psi ljubimci shvatili važnost ulične glume i nadignutih njuški marširali kraj svojih gazda čiju su decu čuvale isceđene guvernante. A ona tri cigančeta su u triju horovala:

 

-         Hej lepotice, Kasandra. Ma nećeš me valda ovako ostaviti u kardonskoj kutiji cipela bez komadića hleba. Kasandra, lepotice. Vidi me kako te molim.-

Koliko god deca bila uporna u svojim molenjima i koliko god uvežbano izvodila svoju rolu pružajući gole prljave i gladne ruke prema čistoj gospodi, niko nije zastajao. Niko ih nije primećivao. U ulici: ''teatra naroda'', nije postojao drugi Bog sem novca i trgovine i samih njih, kojima je dano da vladaju i florom i faunom sveta svedenog na ulicu dugu jedva tri stotine metara. Donji i gornji svet kasta koje se nikada nisu mešale osim na glasanjima i u zatvorskim ćelijama gde su opet oni jedni bili dole a drugi gore, sjedinjavala je jedino prašina što je onima bogatima otpadala sa cipela i padala na ruke koje su molile:

 

- Dajte nam dinar da kupimo mrvicu hleba.-

Nekoliko koraka dalje od dece prosjaka, sedela je impresario majka sa detetom na usahlim grudima i dobacivala prolaznicama:

 

- Ljubim te gospoja daj mi sto banke pa ću da ti gatam u dlan.-

 

Koliko god bila ljubazna, i koliko god pogađala u žicu znatiželje nafrakanih dama, ni jedna nije stajala. Žurile su dalje dignutih noseva na njenu sirotinju i golotinju i zastarelu metodu pronicanja sudbine. Podsprdno su se smeškale ciganskom vračanju, kada je na sve strane nauke sveznanja, prštio tarot i astrologija, hiromantija i sve tajne vračanja, jače od svake alhemije. Moderne dame su već bile obaveštene kako će iz sata u sat postajati sve poznatije i bogatije i kako će u Jadran doploviti Onazisov naslednik sa sto pedeset brodova samo po nju.  Kada bi neko i odvojio neki dinar i ubacio sviraču panove svirale, cigančićima ili majci impresariju: '' pozorišta molitve'', u kutiju, nastavljali su dalje sa svojom glumom sa praznim pogledom u ruke onih što mole. Taj isti pogled je video Marko i na onima koji mole i damama koje su izlazile iz trgovina natovarene novim cipelama i haljinama, bluzama i parfemima. I na svima je, dugogodišnji pozorištni ljubitelj čitao: '' Ni ovo me nije ispunilo''. I sam se osećao nekako praznim. I koliko god bi popio kafa i pića, osećao je prazninu, žeđ za nečim što nije znao šta je to. Čitao je mnogo. Od detinjstva je grabio svaku knjigu na koju je naišao. Čitao je i naučnike i lakrdijaše, i književnike i hroničare ali retko, bar na trenutak nalazio ispunjenje duše. Već se bio izveštio da njuši po knjigama taj jedan momenat kada pisca zvekne ono prokazanje i kaže tu reč. Tu jednu jedinu reč i zaslepi čitaoca preplavljenog lepotom neba i svemira, zemlje i duše. Uvek je pri sebi nosio neku knjigu. Onako da se nađe i da se ima za čega uhvatiti kada ga vandali obaspu lakrdijaškim jezikom i vikom muzike u metežu praznine umetnosti. Gde god se kretao on je čitao, tražio, istraživao, pronicao.  Reč. Reč koja će izgovoriti potrebu čovečanstva i biti njegov ključ do savršenih odaja svoga srca.

''Baljšoj teatar'', srpskog uličnog pozorišta, ulazio je u zaplet. I dok je Marko razmišljao kako će provesti još jedan sunčani letnji dan gledajući u prolaznike zanete glumom uličnog komada :'' Nije mi stalo do nikoga nego samo do sebe,'' iz daljine sevne. Na početku se činilo kao da je negde tramvajska trola poskočila i izazvala kratki spoj na žicama a onda u mir prolaznika šetača, zagunđa iz daljine grmljavina. Prema gradu se valjalo nevreme. Za tili čas, grad nestade ispod ogromnog tamnog oblaka i panika nagna glumce ulice da se daju u beg tražeći zaklon. Marko potrča koliko ga noge nose. Ogromne kapi kiše, dobovale su po prašnjavim ulicama. Grad nestade u tami iz koje je sevalo i iz koje je bljuvala vatra gromova. Primetivši jedan prolaz između starih zgrada Marko skrene ka njemu i sav mokar se strese kada se zavukao ispod doksata jednih vrata. Vide da su tu i ona tri cigančeta šćućurena jedno kraj drugog i dve gospođe natovarene paketima. Vide i neko golobrado momče, ali sve krajičkom oka jer je počeo da tuče led i da pucaju stakla na izlozima i da grom za gromom udara u sive krovove grada. Video je da ona tri cigančeta poskakuju od straha i na svaki udar groma se jače stiskaju golim ručicama jedno uz drugo. Pade mu na pamet da bi i njemu baš prijalo da ga sad neko zagrli i stisne uz sebe, pogleda one dve dame sa paketima, ali kada vide kako sa njih curi razmazana šminka skinuta kišnim kapima i suzama, skrene pogled na onoga golobradog momka a on je poskakivao u barici punoj vode. Video je da mu se vilica trese od straha. U blizini puče grom. Ogromna svetlost ih zablesne i led veličine šake poče udarati po krovu. Marka uhvati strah. Uhvati ga panika i strah kao one noći kada se za vreme rata našao pod kanonadom minobacača. I ako je naglo zahladnelo njega oblije znoj. Nekakav nagon da je kraj, ispuni mu sve nerve i on se počne tresti od straha. Pozorište ulične komedije naglo je prelazilo u tragediju. One dve dame su ispustile šarene zavežljaje i nisu se obazirale što ih odnosi bujica vode nego su se naglo povlačile u nazad. I ono golobrado momče krene u nazad i ona tri cigančeta i jedno kuče koje se od nekud stvorilo mokro i uplašeno i svi naleteše na Marka. Stisnuti jedno o drugo gledali su kako niz ulicu bulica odnoci šarene suncobrane sa reklamama, stolice od pruća i stoljnake svih boja. Videli su kao led svetluca u izlupanim izlozima i vetar bacaka haljine na lutkama. Strah je ispunio grad. Oslonjeni jedno o drugo sve su se jače stezali i Marko oseti kako ga deca hvataju za noge i kako ga žene hvataju za ruke i kako ga golobradi mladić hvata za rever kaputa i suza mu se zaglavi u videlo oka i vrati se opet onome prokletom ratu. Zbegovima i nesrećama kada je isto ovako stajao i prelistavao po sebi tražeći reč. Tražio je tu jednu jedinu reč sa kojom će spasti i sebe i ljude i civilizaciju od starha, od bola od nemani. I od jednom dok je otkinuta žica od struje udarala kao razbešnjena zmija po trotoaru i izbacivala sijaset varnica, on šapne:

-         LJUBAV.-

I ta jedna na mah obična reč, šapnuta kroz njegove stisnute usna zatreperi između njih. I ona dečica podigoše glave i u njihovim očima Marko ugleda suze radosnice kako im uvećaše oči i lica im ispuniše milinom. I one dame ga pogledaše istim očima i osmeh im pređe preko lica a onaj golobradi mladić zagrize u usnu i osmenhe se. Kuče zamlati repom. Niz ulicu je i dalje sevalo i pucalo. I dalje je vetar raznosio preko trotoara komade odeće otkinute sa plastičnih lutaka, a oni su stajali u doksatu vrata, stisnuti jedno uz drugo i gledali se očima ispunjenih srećom.

Vetar zalamata niz ulicu i podigne onu panovu sviralu koju je uplašeni Peruanac u strahu ispustio i oni čuše kako kroz cevi od bambusa struji glas:

-         Ljubite se među sobom kao što vas i ja ljubim.-

Žena se sagne i poljubi cigančića zažarenih obraza. Gledao ju je očima punim sreće. Punim radosti. Punim ljubavi. Jedna reč ispuni njihove duše veličanstvenošću svemira.

 

Nad gradom su se cepali oblaci. I grmljavina se valjala preko ravnice negde u daljinu. Isceđeni potoci su nestajali kao ponornice u gradskoj kanalizaciji odnoseći sa sobom razbacane papire i smeće. Žute novine sa žutim vestima. Kiša je saprala ulice i iza sebe ostavila miris čistog ozona. Ulični svirač pogleda preko ulice i nasmeši se. Niz nju je dolazila malena grupa ljudi držeći se za ruke. Iz daljine je video da ih je nešto spojilo u jedno savršeno srećno biće. Ono najmanje dete na rukama je nosila dama kojoj je kiša sprala lice i koja se zadovoljno i srećno smeškala. Njena lepota je bleskala kroz ulicu. Lice joj je bilo bez i jedne bore puno nežnosti i lepote. Druga dama je ona dva deteta vodila za ruke i svaki čas zastajala i mazila ih po mokroj kuštravoj kosi. Marko je išao prvi put po sredini ulice. Nije se skrivao pod senkama zgrada od prolaznika, hodao je srećan. Prvi put bez knjige pod rukom koja mu je služila kao držač da ne padne pod točkom života. Sada je imao stvarni oslonac. On je našao reč koja ga je ispunila.

U prolazi je zastao i Peruancu pružio njegovu sviralu. I ulični svirač vide u Markovim očima reč za koju je prešao pola sveta da bi je saznao. Vide LJUBAV i nasmeši se. Njegove grudi je ispunila muzika koju je tražio. Konačno će srećan moći otići u svoj prelepi Peru. I on je pronašao sebe.

 

A vi?

 

 

 

GRAVITACIJA   DUŠE

 

 

 

 

 U jednoj ruci jabuka, u drugoj olovna kugla i Zaharija odluči da baci jabuku i zadrži kuglu.

Nad ravnicom vetrovi raznose opalo lišće. Drhte gole grane od udara hladnoće.. Bliži se zima. Oseti joj se miris, belina i inje. Šušte zreli kukuruzi preko kojih u jatima divlje guske cepaju vetrove krilima beljim od neba. Zaharija obučen samo u belu košulju i crne pantalone ide nogu pred nogu sa olovnom kuglom u ruci. Niz njegovo bledo lice po kad-kad, kapne suza, ali je on ne briše nego ih pušta da kapaju na pomodrele grudi. Šušti vetar uznoseći njegovu košulju a on se drži za olovnu kuglu i ide kroz pustu ulicu uvlačeći u sebe snagu vetra i mirise zime koja se valja preko sazrelih kukuruznih polja. Iz sporedne ulice izađe žena umotana u kišni mantil, projuri pored Zaharija a onda stade, okrene se i vrati. Nagnula je glavu, pogledala ga i upitala:

- Zaharija, jesili to ti? Nisam te videla skoro godinu dana.

Zaharija klimne glavom i nastavi da hoda po taktu šuštanja vetra.

-         Pobogu Zaharija pa smrznućeš se tako oskudno obučen. Čekaj, barem zakopčaj košulju.

Zaharija ponovo klimne glavom i nastavi da hoda. Zena ga uhvati za ruku i povuče.

-         Hej. Šta ti se dogodilo i šta ti je to u ruci? Upitala ga je žena i skinula maramu sa glave koju joj je vetar motao oko lica.

Zaharija se okrene i pogleda je kroz suzu kao kroz okular na teleskopu što razdvaja oko od kosmosa.

-         Duša.- Odgovori Zaharija glasom koji je bio više šuštanje vetra.

Plavokosa žena se strese. Glas poznanika joj je izgledao sasvim stran i činilo joj se da nagoveštava nešto mučno i teško.

-         Ma nije ti duša valda u toj kugli od olova?- Upitala ga je nelagodno se prebacujuću sa noge na nogu.

-         Jeste.- Odgovori kratko Zaharija i nastavi da hoda. Plavokosa žena stade ispred njega i čvrsto ga uhvati.

-         Moraš mi ispričati šta ti se dogodilo. – Bila je odlučna. Ne čekajući da bilo šta kaže ona ga uhvati kao dete za ruku i povede do najbližeg kafića. Pustio je da ga namesti da sedi ali nije ispuštao olovnu kuglu iz ruke.

-         Pričaj.- Unela mu se u lice.

Zaharija zine da nešto kaže ali iz njega samo provali uzdah teži od one olovne kugle.

-         Molim te govori. Biće ti lakše. Ti znaš da sam te uvek razumela .

-         Kasno je da ti pričam Senice. Vidiš, uskoro će proleće a ja se spremam na put.

-         Proleće?- Uplašeno ga prekine Senica. Zaharija pa zima će. Pa ti si jadniče prevideo tri godišnja doba.

Zaharija je pogleda kroz onaj okular od suze i dahne toliko teško da mu se uzdrmala kugla u ruci.

-         Gde si krenio prijatelju?- Upita Senica pokazujući kelneru na aparat za kafu.

-         Krenuo sam na kraj sveta da bacim ovu kuglu sa litice orlova. Znaš to je ono mesto u planini gde smo gledali u provaliji Dunav i slušali orlove.

-         Ali šta ti se dogodilo? Dugo te nije bilo i sada se pojaviš ovako rastrojen i čudan?

-         Znaš li ti da duša ipak ima gravitaciju? Ne ona nije beztežinska, ona ima težu koja privlači sve ono što je magnetično kao ona.

Senica napući senzualne usne, namesti naočare na vrh nosića, nasloni bradu na nalakljenu ruku i unese se Zahariju u lice. On se malo nagne prema njoj, počeše glatko obrijano lice, zabaci pramen kose na proćelavo čelo i poverljivo šapne.

-         - Senice, magis vident oculi quam oculus.

-         Molim? Upilji se Senica.

-         Hteo sam da kažem više vidi više očiju nego jedno oko. A duša ima više očiju i svašta vidi.

-         Zaharija, pa da ti nisi malo odlepio..? – Odmahne rukom Senica i popravi uzanu suknju.

-         Da. Zaljubio sam se. Vidi to nije kao što su pisale knjige. To je kao da te pogodi grom i odjednom ti imaš krila i duša se istegne iz sebe  u onaj svoj sistem za dezintegraciju zemljine teže postavi svoju protivtežu i postaneš oblik vetra.

-         Pričaj mi.- Još se više približi Senka i skoro dodirne Zaharijevo lice tamno od sunca.

-         Sreo sam je slučajno. U nekom lutanju između dve knjige. Išla je mojom maršutom bežanja od sebe. Ne sećam se kako ali stupili smo u razgovor ne povezano. I onda, i onda me je njena ruka dotakla. Stavila je ruku na moju i ja sam osetio da se one kosmičke rupe u meni pune i da se izdvaja ono stabilno u meni i postaje magla. Senice, vere mi.. Govorila mi je očima. Imala je sto hiljada aleksandrijskih kjiga u očima. Čitao sam sekundu, minutu, sto godima sam je čitao. Čitao sam je vek i celo nebesko vreme. Govorila mi je šapatom trepavica. Moja čula su postala strune violine. One najtanje i zvuk koji je dolazio iz njenog oka imao je putanju spasenja. Ona je bila Bog. Bila je boginja moga spasenja i ništa nisam mogao beknuti već samo ah.. Pao sam joj na ruke. U dlan sam joj pao i pio sa zdenca njene milosti kapljicu znoja. Pio je kao eliksir večnosti… Mazila me je po kosi i kapala mi suze na grudi.. Trenutak bljeska nastanka večnosti osetio sam kako se izdiže iz njenih pluća i kako mi duva u lice dah boginje Kali što me je razarao iznutra i punio me oblacima, dugama i potocima… Moj Bože. Pio sam njen dah u valovima. Pio sam njenu dobrotu njen miris anđeoskog glasa koji nije imao vokale nego melodiju..

Na trenutak Zaharija zastade i čvrsto stisne olovnu kuglu. Senici se učinilo da je njen prijatelj govorom proicirao na zidu kafane sliku događaja susreta sa tom neznankom i da ih vidi kako se drže za ruke i gledaju..

-         Videla je tu moju praiskonsku žeđ. Videla je da sam smrtnik koji je došao iz pustinje i da sam žedan i da ću od žeđi i umreti. Videla je taj očaj u meni i pružila mi usne. Pročitao sam u njenom oku:'' Na, napij se''. I pio sam ljubavni melem sa njenih usana očaran dobrotom anđeoskog smisla što mi je tekao kroz vene. Pio sam njen dah koji je udahivala u mene i svakim novim valom sipala u moju koštanu srž znanja bujice sebe. Od tada smo bili stalno zajedno. Vezala se na mene pupčanom vrpcom misli i ljubila me na daljinu.. Ljubila me i na stotine kilometara daljine okom u oko. Šapatom me ljubila. Slala mi poruke po pticama i po vetrovima mi govorila stihove. Pisao sam joj pesme i kačio ih po oblacima.. Voleli smo se dahom. Njena gravitacija duše je usisala moju i ja sam bio iskra plamena ljubavi koja je letela od cveta do cveta i oplođavala ga požarom sebe. Zvala se Dolores. Plemkinja i skitnica. Zvala se primadona i imala je oči kao Beatriča zbog koje se ukinuo pakao i uspostavio raj. –

Kugla u Zaharijevoj ruci se počela okretati u pravcu kazaljke na satu. Senici se učinilo da je čula i kako iz nje otkucavaju sekunde ali je njeno čulo sluha bilo usmereno jedino u Zaharijevu priču.

-         Citirao sam joj pesme i slikao joj portrete svih onih likova kroz koje je prošla da bi se spojila samnom.. Ljubila me je glasom. Prstima me je ljubila. Ljubila ne je kožom.. I reverom kaputa me je ljubila…- Zaharija stisne zubima usne i pogleda u Senku kroz debeli okular suze.

-         Idem na kraj sveta baciti dušu u provaliju.-

Senka se malo izmakne i podozrivo pogleda u kuglu koja se sve brže i brže počela okretati.

-         Zvala me je Mili i imala je kožu od baršuna. Od latica kala sva je bila. Mirisala je na divlje predele Andaluzije i onaj miris koji ostave za sobom orlovi kada kljunovima probiju nebo nabubralo pred kišu. Ljubio sam joj vrat prepun beline od reka dušinih žica kojima je odašiljala muziku sebe u nebo. Vodili smo ljubav goli na vrhovima vetrova pokačenim po zalascima sunca. Vreme je postalo tromo i svoje njihanje klatno je smočilo u večnost.. Posipao sam laticama ruža njene puteve i zvao je po vetrovima skitnicama koji su jurili tamo-vamo i raznosili buktinju naše ljubavi. Voleli smo se kožom. Noktima smo se voleli. Uzdasima između dva poljupca. Voleli smo se čekanjima i susretima između dva sveta, kada planeta postane samo kocka zarotirana kroz san, a mi jedino istinito i jedino stvarno koliko snevano.

Kugla u Zaharijevoj ruci se sve opasnije okretala i kucanje je postalo sve brže i jače. Senica pogleda u Zaharija i vide kako mu brzo raste brada i vide kako naglo sedi.

-         A onda jednoga dana, kada sam pomislio da ćemo se večno voleti i da ču iz stanja zemljanog bića preći u stanje anđela, moj san se razbio. Rekla je da mora otići. Rekla je Zbogom. Rekla je zbogom i moj se svet raspao u krhotine. Moj svet je postao stalno umiranje i rađanje i onaj pakao je prošao kroz sva vremena i zgrabio me za vrat.-

Senka obriše dlanom suze i krene nešto da kaže ali tada vide da se na onoj kugli što se i dalje vrtela vidi lik žene i da taj lik ima osmeh anđela i glas ptice. I vide da se kugla rastvara i da iz nje izleću plavi leptiri i muzika miliona struna preko kojih se maze gorski vetrovi. I vide Senica kako u liku te žene sa kugle bitiše i lik Zaharija i kroz nju prođe nešto kao jeza i sva se zatrese.

-         Idem baciti dušu sa litice na kraju sveta. Idem je baciti ne bi li ona svojom težom pronašla gravitaciju sebe i dušu moje Dolores..- Reče Zaharija i ustane. Malo je zastao na otvorenim vratima i klimnuo glavom. Senica vide kako se njegova košulja rastvara i kako je naduvavaju vetrovi puni belih pahuljica ali nije mogla ni da se pomeri. Ona težina olovne kugle sručila se na nju svom težinom i samo je mogla spuštati suze niz drhtave usne.

 

Niko više nikada nije video Zaharija. Pričalo se da je viđen ovde ili onde ali kao neko drugi koji liči ili možda.? Jednom Senici u san dođe njen prijatelj i ona ga vide kao ispušta onu olovnu kuglu iz ruke i kako se ona razbija o stene vetrova i kako iz nje izleće anđeo. I vide još Senica Zaharija kao skače sa litice a Dunav podiže valove do neba i mešajući ih sa oblacima skriva Zaharija. Vide Senica i kao se nebo otvara i kao iz Zaharija izleće nešto svetlo i toplo i kako ga onaj anđeo odnosi sa sobo. I Senica ustane, otvori prozor pa zapeva toliko silno da se uzokretaše gorski vetrovi i podiže oluja uz sve puteve kojima je prošao Zaharija.

-         Zaista si u pravu dragi moj prijatelju.- Reče Senica. – Ali samo anđeoske duše imaju gravitaciju..

 

 

( Zaharija- hebr. Sluga božiji)

 

 

KOTRLJAJUĆE KAMENJE

 

 

Kroz rašivenu zavesu od pliša u sobu se probija zračak sunca. Poput srebrnjaka dobuju po zidu tačkice sunca kroz izbušenu zavesu.. U fotelji sedi starac i prelistava knjigu. Na suprot njemu za stolom drema čovek prikriven senkom. Čuje se kucanje starinskog sata. Starac lista. Ćuti. Šušte listovi. Sat polako i odmereno kuca. Po neki put starac kašljucne ali ne progovara dok nije prelistao celu knjigu. Kada je zatvorio, uzdahne pažljivo je odloži na stolicu kraj kreveta i podigne glavu. Ona zraka sunca probijena kroz rašivenu zavesu osvetli mu lice i on progovori jedva mičući usne:

 

-         Znaš, sine moj. Život je trka sa vremenom. Trka tela sa dušom, sa samim sobom koji je krenuo da se vrati na početak.

 

Čovek koji je dremao za stolom u razbacanim hartijama podigne glavu. Ispravio se na stolici i izbečio u starca koji je nastavio da priča:

 

-         Mi smo letači koji vise sa nogu rode i celi život tako plutamo u oblacima pa slećemo, padamo i uzdižemo se sve dok se roda ne pretvori u gavrana. Sve to ne bi bilo tako naporno da između starta i cilja čoveka ne postoji vreme. A to vreme života je kotrljajuće kamenje koje ti ispod nogu stalno izmiče i koliko više juriš da ga zaustaviš toliko se ono više rotira ispod tvojih nogu i preti ti da padneš. Iz početka to kamenje je pesak i vreme curka izuzetno sporo a ti stojiš na sekundama i desetinkama stojički snažno i pravo. Ali kako godine odlaze to kamenje ispod nogu sve je veće i veće i kotrljanja su opasnija i svaki čas si već na drugom, trećem, stotom kamenu i balansiraš i nogama i rukama da se održiš i da ne padneš. Na kraju staneš na samo jedan kamen koji postaje godina, vek, i taj prestaje da se rotira pa se uzdahom staračke samoće kleše u megalit, nadgrobni spomenik, koji te poklopi i kraj. Zaista je vreme od kvarca od sata sa mehanizmom kamenčića koji kaplju, cure, prašte kroz nas i naše vreme. Zato oprezno koristi svoje vreme i nauči da stojiš na kotrljajućem kamenju mudro. U svakom trenutku života svoje vreme možeš kontrolisati taktom srca. Ma koliko hteo da usporiš vreme nećeš uspeti. Kamen se jednako kotrlja. Ali sebe možeš usporiti pa čak i zaustaviti na jednom kamenu. Taj kamen se zove ''ljubav'', i jedini je koji je bezvremen, stalan, večan. Ali za tu ljubav postoji samo jedna žena za svakoga na svetu i ti je moraš naći. Ako je ne nađeš ono kotrljajuće kamenje te otkotrlja sa scene života u zaborav.

 

Čovek iz senke za stolom se pomeri. Samo jedna tačkica svetlosti probijena kroz rupicu na zavesi dodirne njegovo lice i on toliko snažno uzdahne da mu tačkica svetlosti zaigra preko celog lica. Samo na tren mu se video vrh nosa, oko, usna, brada, namršteno čelo, a onda se ponovo vrati u senku.

 

-         Uh,- uzdahne čovek. - Sve bi to bilo lepo ali koliko god sam tražio tu moju pravu ženu sve sam više nalazio onu što to svakako nije. Svaki put sam doživljavao sve veće razočarenje. Sve to iz početka bude lepo a onda preplavi traženje, svojatanje, merenje, laganje i prenemaganje sve dok se to lepo ne pretvori u ružno.-

-         Ali sinko moj.- blago ga oslovi starac uživajući u toploti one zrake svetlosti koja mu je grejala lice.- Misliš li da bi čovek mogao spoznati veličinu svetlosti da je stalno u njoj? Nebi.  Zato postoji i tama i senka i vidiš kako si se ti zavukao u senku pa nisi ni  u jednom ni u drugom nego vegetiraš ni tamo ni ovamo. Gledaj.- Reče starac i onu svetlost zrake sa lica prebaci sa svoga na lice čoveka u senci.

 

Na čelu čoveka ona zraka pogodi između njegovih očiju. Istog momenta u njegovoj glavi se počeše razmotavati filmovi i projektirati na njegovoj čeonoj kosti. U sebi je čuo ženski glas i video da prolazi kroz prelepe predele pune boja. Ženski glas beše melodičan i tih, ali razgovetan:


- U dekoru planine obasjane rumenilom svitanja nebeskih voda iz kojih izrasta drveće besmrtnosti, koje rađa plodovima znanja, uzdiže se most Činvat do samog vrha u svetu beskrajne svetlosti, boja i muzike. Na ulazak duše u te nepregledne livade stojim ja. Deana. Tvoje nebesko ja, i čekam te.

 

Čovek se zgrči. Celu njegovu svest poplavi žena blistave lepote.

 

-         Ja sam ti. -Reče ona odlučno i pomazi ga mekim prstima po licu. Ispružila mu je ruke i on krene. Jurio je za njom i hvatao je za ruku. Iz nje ga je plavila radost i on se nasmeja kako nikada do tad. Stala je nekoliko puta, hvatala ga i ljubila. Imala je vrat dug i beo. Ljubila ga je dahćući u njega snopove sebe. Grizla mu je usne i vrat. Ljubila ga prstima, kosom ga je ljubila. Unosila mu se u lice i govorila mu na jeziku pogleda oka milijarde priča, noktima ga je ispisivala svojim porukama ljubavnih soneta znanih samo vetrovima. Držala ga je za ruku i piljila u njegove oči obljubljujući sve njegove misli pogledom. Krajičkom oka je video gde ga ona izvodi iz sveta zemlje i uvodi u neki novi nebeski svet. Vide da prelaze mostom preko sedme reke koja se zvala Leta i na kojoj je zaboravio sva znanja sebe a ispisao se nebeskim porukama. Ispred njega je stajala nebeska žena i ljubila ga dodirom kože. Mirisom tela ga je ljubila. Znojem koji je mirisao na barokne noći u kojima je neko na klaviru svirao Primaveru. Čovek vide da stoje na svilenoj cesti i da ih ona uznosi kroz magle i tame prema Staklenom gradu.. Vide i da se njegova Deana privija uz njega i vodi ljubav sa njim grudima i telom ga mazeći nežno poput dodira kašmirske svile. Čuo je sebe da izgovara note koje su njegove misli izgovarale kroz pogled:

 

-         Ko smo mi Deana?-

 

-         Ja sam tvoja nebeska žena. Ceo smisao života čoveka je traženje mene. Ti si jedan od retkih koji me nalazi. To nije teško ako se čovek odrekne tela i sledi iskorak svoje duše koja je ne pogrešivi tragač. Svilena nit tvoje duše je povezana samnom i cela nauka je da je slediš. – Pogledom mu je rekla tonove koje je razumeo.

 

Ona zraka kojom ga je osvetleo starac na čoveku se zgasne i on otrese glavom.

 

-         O, vratio si se sa svoga unutrašnjeg putovanja.- Reče starac zbunjenom čoveku koji je ponovo padao u senku.

 

-         Kako si se proveo na putu Zaratruste?- Upita starac dok se plišana zavesa na prozoru počela cepati.

 

-         Ko si ti?- Odgovori čovek pitanjem.

 

-         Ja sam jedan od onih koji je sreo svoju Deanu i koji ju je voleo svim svojim bićem. No nisam imao hrabrosti da je volim skroz, bez zastoja i svojatanja. Hteo sam da živim i zemljani život, da kupujem i prodajem da posedujem imam i budem. Moje zemljano daj i daj i daj je nadjačalo nebesko. I jednoga dana se most na reci Leti podigao i ja sam ostao bez nje. -

 

Zavesa na prozoru se poče cepati od siline svetlosti koja je naglo udarila u nju. U sobu hukne snažna svetlost i čovek stavi ruke na lice. Tek kada je ona svetlost ispunila prostoriju čovek spusti ruke sa lica i skoči od iznenađenja. U fotelji je sedeo starac sa velikom rupom na grudima. U rukama je držao svoje srce koje je tuklo kao starinski sat. Polako se podigao i naklonio.

 

-         Prijatelju. Zapamti. Vreme je kotrljajuće kamenje i nemaš vremena za sutra. Idi odmah i nađi svoju Deanu, ona te čeka. Sve ostalo u životu su smicalice da je ne nađeš. Veruj mi na reč. Ja sam jedan od onih koji ju je našao i nisam imao hrabrosti da je skroz volim. Eto vidiš šta mi se dogodilo. Dobio sam život večni bez srca, bez ljubavi, bez sreće. Živim već hiljadu godina bez i jednog trena ljubavi. Sve moje sreće su tuga, radosti plač i suze, a svet oko mene pustinja u kojoj sam najusamljeniji samotnik. Ne veruj nikome no svome srcu. Idi odmah. Pusti svoja pisanja, knjige i romane. Idi odmah preko sedme reke. Ne zaboravi kada pređeš most na Leti ona te čeka sa svim radostima raja.- reče starac i nestane u svetlosti koja je naglo curila kroz rašivenu zavesu.  Čovek skoči i potrči za njim. Rukama i zubima je kidao plišanu zavesu na prozoru. Za čas je uplivavao u svetlost koja je naglo curila prema nebu.

-         Deana, čekaj me stižem.- Čuo se njegov glas koji je naglo dobijao tonalitet muzike.

 

U sobi u kojoj je kroz pocepanu somotsku zavesu zraka svetlosti osvetljavala razbacane papire na stolu, čulo se kucanje sata kao da se kamenje kotrlja u nazad.

 

 

I tako završih i ovu priču sedeći u senci sobe sa srcem u rukama a u prozore dobuju sećanja kao kamenčići sa mosta Činvar na kojem prestaje vreme.

 

 

 

GOLO OSTRVO

 

Mornari razvezuju izbledele čalme na katarkama brodova zabijenih kobilica u valove mora. Sirene prebrajaju bisere obešene po golišavim telima ukrašenim odsjajima sunca. Čuje se tiha muzika zveketa lanaca sa ostrva koje kao lumunova kora otskače na bonaci zastrtoj vrelinom leta. Nad jatima galebova krici ptica smenjuju oblake u zaklanjanju sunca.. Na ostrvu zveče lanci robijaša prkoseći tišini muzikom jauka,  pesme i boli…Nervozno prolaznici potežu jače ptickujući seod morskih dubina sa veslima bežeći od ukletog ostrva koje je postavio Bog za poslednje iskušenje. Boje se i mornari i pirati ostrva od kojega zaziru poput kuge ili druge zarazne bolesti. Boje se i da ga spominju u priči, da se slučajno taj gen robovanja ne prenese na njih i da ih tako smakne od posebne potrebe šenlučenja i pevanjem njakajući beztekstualne pesme. A kako i nebi kada su se toliko izverzirali u disciplini njakanje, da su od sramote svoga glasa pravi magarci zanemeli i prepustili zemljanim mudracima, prostranstva akustike da pokažu koliko su ljudi postali virtuozi u magarećoj pesmi. Veoma retko, neko se usudi da svrati. Ali dan dva boravka na istrvu i taj junak našeg doba iskoristi veštinu plivanja pa kraulom prepliva leđno do obale ne osvrćući se ni na trenutak, pa čak ni u snovima.

 

Na ostrvu tišina. Cvrčci tišinom prkose sudbini što ih je sabila na tako paklenom mestu.. Na sredini ostrva stoje dva čoveka, viši i niži i drže između sebe lanac okovan od suvoga zlata. Stoje zavezani za kolac kao dva Buringanova magarca. Stoje sapeti zlatnim okovima između knjige i između života. Onaj viši, pre podne vuče prema knjizi, a onaj niži prema životu. Po podne i naveče se promenu i tako dan za danom. Čekaju noć da progovore da slučajno pirati ne bi otkrili gde su ključevi od spomenutih okova i pokrali ih. U celom danu pojedu koju mrvicu hleba što im donesu ptice selice što su ostavile svoje stare i iznemogle roditelje i sada se načičkale nebom bežeći na sve strane sveta panično mašući krilima ispred savesti koja ih u stopu prati. Popiju po koju kap vode spalu iz vrča neba na njihove usne.. I to je sve. Napokon noć im skrije tela od užrene kugle sunca i vrelih pogleda mornara koji svakodnevno u pocepane mreže hvataju stare gume i šporete, pegle i tostere, bogatstvo civilizacije koja je zatrpala sebe šarenim đinđuvama.

 

-         Zlatousti. Mrak je. Hoćemo li se odmoriti. Pita onaj visoki otpuštajući zlatni lanac i sedajući ispod kolca. Zlatousti gleda u senku prijatelja koja se izdužila sve do gradskih kapija i sve kroz gradske ulice do birtije iz koje se čuje pesma i zveckanje sa kriglama hladnog piva. Seda i on i naslanja se leđima na visokog drugara čija senke ne pogrešivo pokazuje na mesečevom satu da je tačno vreme trenutak da se popije jedno hladno i veliko pivo.

-         Kamarate. – Progovara Zlatousti promukao od celodnevne ćutnje. – Znam da bi ti sada malo prošetao kroz grad. Znam da bi zavirio u svaku ljudsku jazbinu i ispunio se tamo radostima života koje zvekeću nanulama po ljudskoj pohoti. Znam tvoju potrebu da skreneš tamo gde svi idu pravo i da ideš pravo, gde svi idu krivo.. I pustio bih te ja da odeš ali, brate, ne mogu.-

-         Znam.- Odgovori Narcis gledajući u senku kamarata koja se ispružila tek do otvorene knjige i tu stala praveći krst na arabeskama. Knjiga stoji na četiri kolca dok joj lahor polako okreće strane što se ispisuju zlatnim slovima ne vidljivim perom zamočenim vrhom u nebo.

-         Ne mogu te pustiti Narcise jer bih tako izgubio ravnotežu i zlatni lanac bi me povukao u dubinu mora.-

-         Znam kamarate. – Odgovara Narcis. I bolje je ovako. Nego htedoh ti reći kako tek sada vidim kako mi je ono zlo u životu u stvari bilo dobro. A ono dobro mi beše loše. Pa zar sam morao doći na ovo ostrvo da ustanovim da se ljudi u svetu dele na bogate i one đžaba koji se ni ne ubrajaju u ljude nego u kulise bogatog sveta? Ali izgleda da jesam. Tako sam ti kamarate ja mislio kada sam se ono zaljubljivao u svetske lepotice i sa njima se ljubakao i radio svašta, da sam najsrećniji čovek na svetu.. Ej, čuj budale. Najsrećniji. A taj isti najsrećniji je u to vreme ljubavi zaboravljao i na roda i na Boga i činio svakojake vratolomije, kupovao cveće i nakit, rasprodavao zemlju i očinstvo a kupovao prstenje i kamenje. Eto ti fakira.. Da, da. Fakira. Gutao sam razno razna pića i tuge.. Bolesti srca i misli i smatrao se najznačajnijim stanovnikom sveta a zapravo bio glavna dvorska budala za ispunjavanje ženskih potreba kao što su to ''biti glavna i još glavnija''.  A kada su me ostavljale mislio sam da sam najveći nesrećnik i bolesnik pa mi tako padalo na pamet da se te lepotice i ljubavnice dovedene do savršenstva ispijanja muškog pameti, trebaju istrebiti sa planete. E vidiš tu je klauzula koja je odgonetka važnog. Znaš kada na dokumentu piše:''top sikret''? E ta slatka tajna i jeste povod što sam doplivao ovamo i zarobijao se. Shvatio sam da se moram udaljiti od sebe da bi se mogao videti. I veruj shvatio sam da me to vreme očaja i jada kada sam kao ostavljeni crv gmizao po sećanjima i njenim erotskim dahtanjima, bio zapravo najsrećniji.. E onda sam otvarao Bibliju, i sećao se molitvi. Kadio dušu i telo, čistio svoje odaje duše. Povraćao prljavštine svojih misli i potreba. Stideo se greha i stideo sebe kao nosioca klice razvrata što mi se zacepila u nepce u žderanju lepota poroka.-

 

Zlatousti se nasmeši.. Video je da je jedna sirena doplivala do obale golog ostrva tu sela i razvezala dugu zlatnu kosu.. Video je da se češlja i da tiho pevuši ali ne reče ništa nego je zastre senkom desne ruke da je Narcis ne vidi.

 

-         E onda sam ti kamarate video svašta. Tek kada se čovek usvinji i kada padne u đubre života, vidi čistim okom. Pa šta misliš zašto je Isus baš te grešnike na dnu posećivao? Pa zato, kamarate što je znao da ga oni mogu sagledati srcem. Ej, veruj mi. Živeo sam sa bogatim i slavnim. I sa onima srednjim što niti smrde niti mirišu i samo gledaju da guzi bude dobro a ko će i kako će manje važno. Htedoh reći, dade mi život i tu čast da delim komad hleba i sa onima koji nemaju ništa i koji su dno sveta. Ej kamarate. Ono su najveće bogatstvo planete. Ma ja se nisam nikada bolje nasmejao, ni bolje napevao.. Ma nisam se kamarate nikada bolje ni naplakao ni mudrijih reči čuo, nego živeći pod mostovima i u parkovima sa odbačenima i zaboravljenima. Hej kamarate od pasa smo otimali i gozbe pravili. Balove, rođeni moj sa komadom hleba tvrđim od ebonita i smejali se da su pucale zvezde. Radost života dana je odabranima od Boga i omrženima od čoveka. Znaš, video sam kako se rađaju bogati u sterilnim prostorijama od sterilnih roditelja, sterilni. I video sam kako se rađaju siromašni, na ulici, u parku, pod mostom i video kako se zvezde pomiču da ih propuste u knjigu živih. Zašto? Pitao sam se tada? Odgovor sam čuo tek ovde neki dan. Zato što glad i beda i bol i muka i jad, teraju čoveka da počne izgovarati Božije reči i da se oboži i da u slavu Boga deluje i stvara i zemlju stvara božanstvenom.. Eto to sam saznao neki dan.-

 

Zlatousti Pogleda kroz prste u sirenu koja je sedela na obali. Učini mu se da niz njenu kosu svetlucaju nebeske boje koje se vide jedino kada čovek zažmuri..Vide da joj niz gole grudi kapaju suze i shvati da ona plače slušajući Narcisovu priču.

 

-         Boraveći sa tim smećem sveta video sam kako ih bogati otimaju i kako im vade srca da ih zamenu sa svojim bolesnim i isluženim. Zamisli. Nikada nisu uspevali jer kalam koji je u zlatnom srcu sirotinje ne prima se u kavez tela bogatoga. Ne prima se pelcer zlata u telo blata.

 

Zlatousti vide kako se sirena približila koristeći se plimom i kako okreće svoje lice ka njima. I podigne on obe ruke i stavi je u senku ruku i lanca.

 

-         Da. Sve što je levo u svetu, kod čoveka koji je izgnan iz sveta je desno. Znaš zašto? Zato što izgnani čovek ne gleda u svet kao u jedinog sebe, nego iz sebe gleda u svet. E to je razlika. Dok sam boravio u hotelu: ''Ispod mosta'', upoznao sam jednog čoveka. Znao se Baltazar i ako se to njegovo ime izgovaralo još čudnije, Bel-tus-assar. Zamisli čoveka koji nosi takvo ime. Rekao mi je da njegovo ime na asirskom znači: Bog štitit njegov život.'' Hej Zlatousti a čovek je svakodnevno umirao u ranama raka koji ga je polako ali sigurno glodao.-

 

 Sirenu plima približi toliko blizu da je skoro dodirivala ruke Zlatoustog koji ju je još uvek sakrivao senkom.

 

-         I dok sam ja očajavao nad njegovim bolima on mi ispripoveda svoj život. Kamarate. Taj mali zgužvalj kože i kostiju koji je ječao od bolova, bio je zapravo veliki trgovac sa silnim bogatstvom. I šta mi ispriča. Imao je ženu koja nije imala njega. I imao je decu koja nisu imala njega. I prijatelje je imao i rodbinu i roditelja i boga i niko ga nije imao jer je on posedovao samo sebe i moć. I onda jednoga dana on bankrotira I toga dana u očaju napuštenosti vlastite kolosalnosti on vide i pakao i konačište takvih kao on. I šta mu drugo ostade nego da moli Boga da mu pomogne.. Tako ti naš Bel-tus-assar, klekne u bogomolji na kolena i ne htede ustati tvrdoglavo odbijajući da dođe sutra, sve dok se jednoga dana nebesa ne umile i ne usliše mu molbu.. I znaš šta se desi. Bog ga progna iz života tako što ga ostaviše i porodica i prijatelji i društvo. Tako očajan naš Baltazar se naseli ispod mosta i prekine svaku komunikaciju sa svetom besan što mu je okrenuo leđa baš u trenutku bankrota. Vide Bog da ga njegov štićenik nije razumeo i da je bes bogatinje zamenuo sa besom sirotinje i da opet u istoj jeresi živi samilosrdni se oboli ga teškom bolesti rak. Zacepi ga tom strašnom bolesti koja mu je glodala organ po organ, tkivo po tkivo.. I ja ne shvatih. ''Baltazare?'' Pitah u neznanju. Šta je tu spasenje? A on reče. Vidiš. I ja sam se to pitao a onda se setim da sam na svetskim plažama video da po noći izlaze mali rakovi i jedu sve ono što ih je preko dana onečistilo i tako vrše čišćenje tih plaža. Svatih, Svemilosrdni Bog mi dade rak da izjede sve u meni loše a ostavi što je dobro i kako bi plažu moje duše mogao da obaspe suncem svoje dobrote a da to osetim, vidim i čujem. E kako nema mnogo toga dobrog u meni, verovatno će malo i ostati. Ali šta mari. Ostaće bar nešto što vredi. Vidiš nekada sam bolovao od psovanja Boga i zemlje. Sada više ne psujem. Psovke pojede rak. Nakada sam bolovao od samoljublja. Sada se više ne volim nego se mrzim onakav kakav sam bio. Nekada sam bolovao od veličine, sada sam najmanji od najmanjeg ovde u ritama i sirotinjstvu. Nekada sam bolovao od pohlepe. Sada ne želim ništa što poseduje čovek. Nekada sam bolovao od gordosti, sada sam sažaljiv. I nekada sam bolovao da sam ja bog i da sam moć i da sam slava neba i zemlje. Danas kada me glođu crvi znam da sam zgužalj kože i kosti. Vidi Narcise. Reče mi Bal-tus-assar. Danas ne psujem ne vičem ne bogohulim danas se ne rasipam tuđim i ne otimam ne kradem. Danas delim i molim, danas volim i obožavam Gospoda na nebesima i Hristosa Vidara moje duše ljubim jer je izleči i dade joj krila anđela koja će me vazneti na nebo a ne u pakao. Vidiš da je rak dobar jer pojede sve u čoveku što ne valja a ostavi ono što je dobro. Danas je moja duša čista peščana plaža na kojoj nema prljavštine nego je sva okupana suncem Gospodnje dobrote.-

 

I plima donese sirenu skroz do Narcisa i Zlatoustog. Zlatousti okrene lice ka kamaratu i hukne:

 

-         Druže. Došla nam je gošća.-

 

I Narcis je vide. Sedela je u svoj svojoj velšebnoj lepoti i isijavala iz sebe boje neba. U isruženim rukama držala je plašt odrezan od komada morske pene. Nežno je zagrlila Narcisa i Zlatoustog i zakrilila ih kosom..Nad Golim ostrvom zatrubiše turistički brodovi koji su prevozili putnike od zemlje do neba. Neki putnici su i ispadali ali se niko nije osvrtao ni za zemljom ni za zemljanim bogatstvom. Svima oči behu uprte u nebo.. u zvezdane kapije koje su se otvarale i iz kojih je curilo blago Carstva nebeskog.  Narcis poskoči i pokaza rukom u jedan lik. Sasvim napred na pramcu broda stajao je Bel-tus- assar u beloj haljini i pokretao ruke kao da nastoji da što pre doplovi brodom u nebo. Narcis se silno obradova i spisti suzu-dve, niz zabrađeno lice. Sirena otkinu komad hleba i pruži sužnjima koji su se sami zatamničili na golom ostrvu. Zlatousti je pogleda i skoči od iznenađenja. Ispred njih je stajao anđeo sa velikim belim krilima. Njegov osmeh je imao sve ljubavi sveta a pogled sve milosti i lepotu.. Anđeo ih podigne i okrene im lica prem svetu.. Iz onoga pravca ka golom ostrvu je plivala velika grupa ljudi sa zlatnim lancima okovana. Njihove glave je obasjavala svetlost sa neba a tiha heruvimika plivača naglasavala je jake udare talasa mora.

 

 

 

 

 

 AMANTES   AMENTES

                           

                        ( zaljubljeni – izgubljeni )

 

 

              Sedeći za klavirom sa dirkama od kosti nosoroga marke rhynoceros unicornis, Filogin rasčetvori nekoliko nota ne dozvoljavajući im da u celosti izađu iz rezonatorske kutije duvajući u dubinu sećanja nastanka pamćenja. Dobro se sećao 7466. godine kada je morao da napusti odaje čarobne muzike i padne pred stope svoga puta utisnute u zemljane staze.

 

     - Beše to  nedeljno jutro,. – Sećao se Filogin spuštajući kap suze na dirku od nosorogove kosti zatrudnivši je notom plača i pričom iz sećanja.

 

    - Jutro plavo od haljina noći koje su se prevlačile preko oštrih stena venčačke planine istresajući ispod svojih  skuta crvene oblake oplođene suncem. Nad Aranđelovcem je svirala muzika nota tišine a u utrobi pune vode plodnih potoka praćakao se dečak u Bahovim tokatama koje je poneo u notnoj svesci duboko ih uvlačeći kroz nos u vreme novog nastanka. Vrtio se kao kosmonaut u svetu vode udahujući miris zvezda kroz koji je plopnuo u nešto oblo i tamno. Ali njegov vid je gledao u sećanje u trezor iza svemira u prelepi deo svoga bića u princezu Frinu koja je svojom lepotom nadahnula Praksitela da izvaja Afroditu. I da je mogao sigurno bi rekao govorniku Likurgu da je nagovori da mu pokaže svoje prelepe grudi i spase ga sramote kotrljanja u kožnoj opni. Ovako je imao samo da se seća odvajanog dela svoga tela zaostalog iza Andromede u svetu sećanja. I ko zna koliko bi Filogin bio ronilac plodnog jezera da zurle nisu najavile konačno otvaranje ventila na brani. Dok se još niko nije snašao vodeni putnik je pao na mokre čašape bolnice pod brdom, dok je prorok Jezekielj kupio po nebu zaostale Ilijine gromove i survavao ih u dubinu venčačkog mermera. U tišini rascepanih munja svi prisutni su odahnuli sem vodozemca koji se stisnutih očiju sećao svoje Frine koja je sada izvirivala kao ne izvajana Afrodita iz mermerne planine.

   

        -Čekaj, živote mojih života. Jednoga dana ću napraviti jače dleto od groma i izvaditi te iz bele planine pa sa zvonima utisnuti u sebe..-

 

Hteo je šapnuti, ali pošto nije umeo, dao se u plač pred nemoći svoje ljubavi koju je neko otcepio. Njegova opera plača, naterala je sve prisutne da zaklope uši a njegovo muziciranje nije prestajalo ni dan ni noć oduvavajući sa ehom mermernu prašinu sa venčačke stene. Njegove oči nisu imale hrabrosti da pogledaju u svet koji nije imao boja, koji nije imao krila koji je puzao. On nije imao smelosti da pogleda u svet koji je lepio senke ljudi na zidove kocaka zarobljenika u kamenu. Zaista nije imao hrbrosti suočiti se sa belom planinom koja je sve dublje i dublje uvlačila u sebe njegovu kost duše i prah života od kojega je nastao, njegovu Frinu. Zvezde su otvorenim kapijama njihale ispred njegovih puteva kojima se nazirao kraj.

 

     U sobu punu polenove prašine dospele sa mermerne planine, uđe Boris Andrejevič Černievski, kvrcne petama oficirskih čizama, salutira vojnički i snažnim baritonom podigne smrad alkohola i medikamenata pa ih kroz prozor baci u jesenje jutro.

 

   - Kume Bori-se naređujem ti da ustaneš kako to dolikuje jednom ratniku.-

 

Viknuo je iznad zavežljaja u kojem se od zemljanih opraštao dečak koji ih nije ni upoznao.

 

    - Neću.- Šapnuo je suzom sklopljenog oka kačeći nogom za odsjaje zvezda koje su se razgrtale na njegovom putu.

 

     - Hoćeš.- Bio je tvrdoglav njegov kum.

 

     - Neću, ja se vraćam svome telu Frini,- šapnuo je još tiše osećajući kako ponovo dobija krila.

 

    - Ali ona je tu i ako se sada vratiš otići ćeš bez nje,- bio je uporan Ruski knez Boris Andrejevič Černievski.

Dečak po prvi put otvori oko, udahne miris mermerne prašine, izvadi noge iz utrobe zvezda, ispravi se i pogleda preko kuma u planinu Bukulju.

 

    - Princezo moja, biću zemljani sve dok te ne isčupam iz stene i vratim u dubinu sebe. Tada idemo kući.- Dahnuo je prema brdu pevom Bahovih tokata koje se se urezale u način njegovog razmišljanja....

 

 

        ... Vreme detinjsta je davno odneo ražalovani ruski knez Černievski na slomljenim leđima u svoj rodni Kijev i na pragu svoga dvorca koji je sada drugi posedovao, spustio poslednje celovanije i miris duše koji mu je jedini od bogatstva ostao. Njegovo kumče je dobilo tri dleta. Dleto od pera. Dleto od kista. I dleto od dleta. Njegova borba je bila čista iluzija. Ali on je tražio Frinu u vatri, u kamenu, u magli u praznom platnu. Padao, umirao, padao, nestajao i svaki put se dizao grabeći sećanjem za njen angeoski lik. Napokon jednoga dana umoli knez Černievski nebesa i iz stene venčačkog mermera u tišini bahovih tokata suzom bistrom kao titraj zvezde Filogin isklesa lik svoga lika FRINU. Na nebesima su zastale zvezde. Arija anđela je spustila sto sedamdeset i pet hiljada stihova u Filogina i on ih prospe po Frini kao dijamante rascepanog biserja. Treptala je očima punim Tokata, a na usnama je cvetala reč « mili moj», koju je zarotirala iza leta ptica i survala je na Filoginovu usnu sočnu od njenog poljupca. Filogin srećan uzme gudalo od kista i odsvira joj dve stotine slika sve sa njenim likom kojem su se poklonile zvezde dunavskih dubina i jastrebovi daljskih planina. Frina nasloni pogled na njegovo rame, uvuče osmeh u mesto njegovog rebra i šapne Bahom u dugu sa koje su padale boje: - Vodi me kući ljubavi moja.-  

 

      Sa oblaka su padale kiše plodne vode kada je Filogin, izvadivši iz kamenog kipa Afrodite svoju Frinu, i krenuo kući u pratnji melodije obrnutog nastanka.

 

   ( Pstt!  I danas, još kroz rupu gde je Filogin provalio nebo i proveo svoju Frinu kući, sa raspevanih zvezda curi muzika Bahovih tokata.)

 

    

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kontaktiraj me !

 

 

 

boris.staparac@os.t-com.hr

 

 

+385 - (0)31 590 852